Srpski književni glasnik

ВЕЧЕРЊИ ПОСЈЕДАК. 805

нино. — Требало им једно цурче за послугу, па узели њу... И укопити се она тамо некако и настани се лијепо. Шест је пуних година службовала и научила се послу свакаквом и зађевојчила се богме... Није, да речете, из ње изашла каква љепотица ни хурија каква, ама... није била ни отпадна, ни ружна толико... Имала је ипак у себи нешто, што привлачи, нешто... ми мушкарци не знамо како би назвали... али то нешто често нас нагони да главу губимо за женском, која готово никакве љепоте нема...

— Плаха крв!.. Ватра женска, па примамљује, уплете се Иван Луцијин и силом кашљуцну. — То... то...

Радован превуче руком преко бркова, испотаје помијеша своју једну ногу са Томанином и настави:

__- — Биће да је имала плаху крв, јер је због тога и настрадала.. То је зар, и нагнало, те се свезала са момком газда Станишиним, са Петром .. Знате ли Петра2... Не знате.. Хахаха!.. Чудан је момак био, чудан !.. Миран | на очи, добар, благ, стидан к'о ђевојка каква... Куд год иде моли се Богу, крсти се, чита молитве... Пред свијетом је бјежао од женска, ко од ђавола пакленог, крстио се по сто пута кад би му о женидби споменули... Газда га зато и волио пуно и пазио га вазда... Вјеров'о му све ко сину своме, пуштао га свуда, остављао га сама у кући и у радњи. А колико га пазио газда, још га више пазила газдарица. Она га, готово, на рукама носила...

— Хм... хм... — прогунђа мајстор Глиго, па се протегну и поче зијевати. — Хаааај!.. Хаааај!..

— Што не кажеш: Боже помози» — прекори га жена тихо, гурнувши га у ребра. — Не ваља зијевати, а не призват Бога у помоћ!

Ахмет-ага истресе пепео из луле, напуни је и запали опет. Понуди кесу и Радовачу и овај, да се окористи тиме, прихватајући очеша се о Томанине груди и штипну је. Затим, запаливши, одахну мало, прислухну како цврчак цврчи у јасмину, кроз чије лишће осипље