Srpski književni glasnik

806 Српски Књижевни ГЛАНСИК. се мјесечина, прорешетана, клизи им низ фесове и поиграва на хаљинама.

— Ђаво га знао, — настави након краће почивке, као размишљајући, — како се десило, ама цура занесе. Поче, јадница, као поболијевати, поче блиједити помало и... сакрити се не може ништа... најпошље познадоше шта јој је... Газда и газдиница као утучени, као да им је пола куће изгорило. Није шала така брука, па у њи. ховом дому!.. И одмах је дозваше преда се и одмах почеше испитивати... Она замрла од страха... Стала пред њима, па само дрхће, дрхће ко трстина над водом, а погледа не смије да дигне са земље, нити може једне ријечи проговорити... „Ко је грешникг Ко јер“ пита газдиница, а хоће погледом да је пождере и у земљу да је сабије. „Казуј, несретпице једна, ко те на зло навеог... Ко2“ .: ИМ, питајући њу, и сама газдиница поче готово дрхтати и чудна ватра поче је обузимати од силног узбуђења. Није ни чудо!.. М истом кад је по десети пут тако запита и када, ннпошљетку, изван себе од љутине, подиже руку да је удари, цура као да се ослободи мало и као да се прибра. МИ тада некако очајнички погледа у газду и још очајније промуца само једну једиту ријеч: /Гешар.

— Петар, јакако, — уплете се Иван Луцијин тек да нешто рекне, и ако Петра није ни познавао. — Хоће Петар, богме!

(Свршиће се) ·