Srpski književni glasnik

МОЈ ЖИВОТ.

(ПРИЧА ЈЕДНОГ ПАЛАНЧАНИНА). (1) ХМ

И сестра је такође живела својим нарочитим животом, који је брижљиво скривала од мене. Она се често на само разговарала с Машом. Кад јој приђем, сва се згрчи, а изглед јој постане као да је крива као да нешто моли; очевидно, у њеној се души догађало нешто тако, чега се бојала или стидела. Да се неби како срела у башти или остала са мном на само, она је све време била око Маше, те сам ретко имао прилике да говорим са њом, само о ручку и вечери.

Једном сам у вече тихо ишао баштом, враћајући се с грађевине. Већ се почело смркавати. Не опажајући ме, не чујући моје кораке, сестра је ходала крај старе, широке јабуке, сасвим нечујно, као привиђење. Била је у црнини и ходала је брзо, све по једној линији, назад и напред, гледајући у земљу. Паде с дрвета јабука, она се трже од шума, застаде и притиште руке на слепе очи. У то исто време ја јој приђем.

У изливу нежне љубави, која је на једном придошла у моје срце, са сузама, сећајући се од некуда наше мајке, нашег детињства, ја је ухватим за рамена и пољубим.

— Шта је с тобомр — Запитам ја. — Ти патиш, је то давно видим. Реци, шта је с тобом>

— Мени је страшно... — проговори она дрхтећи,