Srpski književni glasnik

У Мој живот. 811

сад блистао на сунцу, дуго смо могли видети. И ја сам осећао, да су они погледи, што их је Маша сад бацала били опроштајни.

ХМ]

У вече се она спремила у варош.

У последње је време често одлазила у вароши тамо ноћевала. Кад она није била ту, ја нисам могао радити, руке ми омлитаве и слабе, наше велико двориште

изгледало ми је досадна, одвратна, пољана, врт је ср-

дито шуштао. и без ње кућа, дрвета, коњи за мене већ нису били „наши“.

Никуда нисам излазио из куће, већ сам све седео за њеним столом, крај њеног ормана са сеоским домаћинским књигама, тим бившим љубимцима сад већ непотребним, које су гледале на мене тако збуњено. Читаве часове, док је избијало седам, осам, девет, док је иза прозора наступала јесења ноћ, црна, као чађ, ја сам посма трао њену стару рукавицу, или перо, којим је она свагда писала, или њене мале маказе; ништа нисам радио, и јасно ми је било, да ако сам раније нешто радио, ако сам орао, косио, секао дрва, то је само зато, што је то она хтела.

И кад би ме она послала да чистим дубоки бунар,

____где бих до појаса стајао у води, ја бих пошао и у бунар,

не разбирајући, да ли је то потребно или не, а сад, кад ње није било крај мене, Дубечна с њеним развалинама, неуређеношћу, с лоповима, ноћним и дневним, изгледала ми је већ хаос, у коме би сваки посао био бескористан. А зашто бих ту и радио, зашто бриге и мисли о будућности, кад сам осећао да ми се испод ногу измиче земља, да је моја улога овде, у Дубечни, већ одиграна, да мене, једвом речи, очекује онај исти удес, који је постигао и књиге о сеоском газдинствур» О, каква је то досада била ноћу у часовима самоће, кад сам сваког тренутка узнемирдно прислушкивао, као да сам очекивао, да тек неко

__не викне, да ми је време одлазити. Није ми било жао