Srpski književni glasnik

812 Српски. Књижевни Гласник.

Дубечне, жао ме је било моје љубави, којој је, очевидно, такође већ наступила њена јесен. Каква је то огромна срећа волети и бити вољен, и какав ужас осећати да се почињеш сваљивати с те високе куле.

Маша се вратила из вароши другог дана у вече. Била је незадовољна нечим, али је то скривала и само је то рекла, зашто су намештена сва зимска окна, овако се може човек загушити. Ја скинем два окна. Није нам се јело, али смо сели и повечерали. „Иди, опери руке! — рече ми жена. Од тебе удара на фарбу“. Донела је из. вароши нове илустроване листове, и ми смо их заједно разгледали после вечере. Били су ту прилошци с модним сликама и кројевима. Маша их је прегледала летимице и стављала их у страну, да их после разгледа понаособ, као што ваља, али ју је једна хаљина са широком, као звоно, сукњом, и с великим рукавима заинтересовала, и она ју је читав минут гледала озбиљно и пажљиво.

— Ово није рђаво, — рече она. — Да, ова ће ти хаљина врло добро стајати, рекох ја. — Врло добро! И гледајући нежно на хаљину

уживајући у тој сивој мрљи, само зато, што се она њој допадала, ја наставим нежно: — Чудна, дивна хаљина! Прелепа, прекрасна Маша, Драга моја Маша! 5 И сузе покапаше на слику. ; — Прекрасна Маша... — мрмљао сам ја. — Мила, драга Маша... Она је отишла и легла, а ја сам још један час поседео и разгледао илустрације. — Узалуд си скинуо окна, — рече она из спаваће собе. — Бојим се да не буде хладно. Погледај како дува! Ја прочитах којешта из „смесица“ — о грађењу јевтиних црних фарби и о највећем брилијанту на свету. Опет ми дође под руку модна слика с хаљином, што се њој допала, и ја замислим њу на балу с лепезом, с голим плећима, у блеску, раскошну, како зна смисао