Srpski književni glasnik

Мој живот. | 813

у музици, и у живопису, и у књижевности, и како ми се мала, кратка учинила моја улога!

Наш сусрет, ово наше супружанство било је само епизода, каквих ће бити још не мало у животу ове живе, богато обдарене жене. Све најбоље на свету, као што сам већ рекао, било је њој на услузи, и она га је добијала сасвим бесплатно, па чак су јој и идеје и модерни и умни покрет служили на насладу, давајући разноли„кост њеном животу, а ја сам био само кочијаш, који сам __је довезао од једног усхићења ка другоме, сад сам јој ___већ непотребан, она ће да прне, а ја ћу остати сам.

И као одговор на моје мисли у дворишту се разлеже очајни узвик. _

— Па-тро-ла!

То је био танак женски глас, и као желећи да му се руга, и ветар у димњаку загуди танким гласом. Прође "око по минута, и опет се чу кроз шум ветра, али већ као с другог краја дворишта:

— Па-тро-ла!

— Михаило, чујеш ли» — запита тихо жена. Чујеш лиг Она изиђе к мени из спаваће собе само у кошуљи, опуштених коса и ослушкивала је, гледајући на тамни прозор.

— Некога даве, — проговори она — то је још недостојало! Ја узмем оружје на изиђем. На дворишту је било врло мрачно, дувао је снажан ветар. Прођем се до капије, ослушнем: шуме дрвета, звижди ветар, а у врту, мора бити код оног лудог сељака, лењиво завија пас. Иза капије, паклена помрчина, на прузи ни пламичка. А крај онога крила, где је прошле године била контора, наједном се разлеже пригушен узвик:

— Па-тро-ла2

— Ко је тамо2 — узвикнем ја.

Борила су се два човека — један је гурао, а други се опирао, и оба су тешко дисали.