Srpski književni glasnik

814 Српски Књижевни Гласник.

— Пусти! — пусти говорио је један — Ја познадох Ивана Чепракова; он је то и викао танким женским гласом. — Пусти проклетниче, иначе ћу ти све руке изгристи.

У другом упознах Мојсеја. Разазнао сам их и притом се не уздржах, те ударих Мојсија двапут по лицу. Он паде, после се диже, а ја га ударим још једном.

-— Хтео је да ме убије, — мрмљао је он. — Прирадао се мамином орману... Хтео бих да га затворим у крилу ради сигурности.

А Чепраков је био пијан, није ме познао и једнако је дубоко уздисао, као прикупљајући ваздух да опет викне патрола.

Ја их оставим и вратим се у кућу; жена је лежала у постељи, већ обучена. Причао сам јој о том, шта се десило у дворишту па нисам чак ни скрио, да сам тукао Мојсеја. %

-— Страшно је живети у селу, — проговори она. А како је ово дуга ноћ, Боже мој!

-— Па-тро-ла! — чу се опет после кратког времена.

— ИМдем да их смирим, — рекох.

— Не, нека их тамо, нека се подаве, проговори она грозећи се.

Она је гледала у таваницу и ослушкивала, а ја сам седео крај ње не смејући да започнем говор с њом, осећајући као да сам ја крив, што су дворишту викали „патрола“ и што је ноћ била тако дуга.

Ћутали смо, ја сам нестрпљиво очекивао, кад ће на прозорима заблистати светлост. А Маша је за све време гледала тако, као да се пренула од заборава и сад се чуди, како је то она тако паметна, васпитана, тако чиста, могла запасти у ову бедну провинцијску пустош, у друштву малих ништавних људи, и како се то она могла заборавити до таквог степепа, да се чак занела за једним од тих људи и да му је више од по године била жена. Чинило ми се да је за њу било већ све једно шта сам ја, шта Мојсије, шта Чепраков; све се