Srpski književni glasnik

реј фр

816 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

се смешкала, врло задовољна, играјући очима прелиставајући ноте, поправљајући на себи хаљину, као птица, која се извукла, најзад, из кавеза па у слободи доводи у ред своја крила. Коса јој беше зачешљана на уши, и на лицу јој беше ружан, свадљив израз, као да је хтела да нас све изазове, или да нам викне, као коњима: „ЕЈ, ви, мили моји!“

И, мора бити, у то је време врло наличила на својега деду кочијаша.

— И ти си овде2 — питала је она, пружајући ми руку. — Ти си слушао, како сам ја певала2 Но, како ти се чини; — и не дочекујући мој одговор, настави: Сасвим у добри час, те си овде. Ја ноћас путујем за кратко време у Петроград. Пушташ ме2

У поноћи је отпратим на станицу. Она ме нежно загрли, вероватно из благодарности, зато, што нисам постављао непотребна питања, и обећала ми је писати, а ја сам јој дуго стискао руке и љубио их, једва задржавајући сузе и не говорећи ни речи.

А кад је отпутовала, ја сам стајао, гледао н; светлост што се удаљавала, ласкао јој у својој уобразиљи и тихо говорио |

— Мила моја Маша, дивна Маша...

Ноћевао сам у Макарци код Карповне, а ујутру сам већ заједно с Ротквом покривао намештај код једног _ богатог трговца, који је удавао своју кћер за доктора.

(Наставиће се) Антон Чехов.

(Превео с руског Синиша С. Буљевац).