Srpski književni glasnik

"и 7; С)

ж ~“ »

|. ђе 5

> Милтон. 825

нили име Енглеске страшним сваком народу на лицу зе-

"маљском; — то нису били обични фанатици. Већина њи-

хових настраности беху просто спољашни знаци, као што су обележја слободних зидара, или одећа фратара. Жао нам је што та обележја нису била привлачнија. Жао нам је што то мноштво чијој храбрости и способностима

_ човечанство дуговаше неоцењиве обавезе не имађаше

узвишене отмености која одликоваше неке присталице

" Чарлса Првога, или ону лакоћу добрих манира ради чега

је двор Чарлса Другога био славан. Али, ако имамо да бирамо, ми ћемо се, као Басанио у комедији, окренути

"од допадљивих кутија у којима се само налази мртвачка "глава и лудина глава, и држати се просте кожне кутије

у којој је благо. Пуританци беху људи чије душе беху примиле особени карактер услед свакодневног посматрања надземаљ·

_ ских бића и вечних интереса. Не задовољавајући се да при-

знаду, у општим изразима, промисао која над свим

_ влада, они обично приписиваху сваки догађај вољи Великог

Бића чијој моћи ништа се не чини преголемо, и чијем

_ оку ништа не изгледа пресићушно. Упознати Га, служити

Му, уживати у Њему, беше за њих велики исход постојања. Они забациваху са презиром церемонијско одавање поштовања које су друге секте увеле место чистог 060жавања у души. Место да назиру од времена до времена Божанство кроз вео који га скрива, они су тежили да га угледају цело у неодољивом сјају, и да опште с њим лицем у лице. Одатле је потекао онај презир према земаљским одликовањима. Разлика између највећег и најнезнатнијег члана човечанства чинила се да ишчезава,

"кад се упореди са бескрајним простором који раставља

цео људски род од Онога према којему непрестано беху њихове очи уздигнуте. Они не признаваху никаквог наслова превасходности осим Његове наклоности; и уверени у ту наклоност, ови презираху све личне успехеи сва достојанства света Ако им беху непозната дела филозофа и песника, то се све налази савршеније исписано