Srpski književni glasnik

«У

Милтон. 827

или се буђаше са криком из снова о вечном огњу. Као Вен, он мишљаше да му је поверено жезло хиљадувековног царства. Као Флитвуд, он викаше у огорчењу своје душе да Бог има свој лик од њега. Али кад он заседаше у Савету, или кад припасиваше свој бојни мач, ова бурна таласања душе не беху оставила никаквих видљивих трагова иза себе. Свет који није видео на њима ничег божанског осим њихових необријаних лица, и није чуо ништа од њих осим њиховог стењања и њихових плачних химна, могао је да им се подсмева. Али они који су се сукобили с њима у дворани где се расправља или на бојном пољу, нису имали ни мало воље да се смеју. Ови занесењаци унели су у грађанске и војничке послове трезвеност суђења и неодступање от циља, што није могло, по мишљењу неких писаца, да иде упоредо са њиховом верском приљежношћу, али што је било у

"истини њена неизбежна последица. Интензивност њихо-

вих осећања према једном предмету чинила их је спокојним према сваком другом. Једно осећање које је њима превладало, подвргло је себи сажаљење и мржњу, амбицију и стрепњу. Смрт беше изгубила своје страхоте, а уживање своје дражи. Они имађаху своје осмејке и своје сузе, своје заносе и своје туге, али не за ствари овог света. Одушевљење их је учинило стоицима, очистило њихове душе од сваке просте страсти и предрасуде, и уздигло их изнад утицаја опасности и покварености. Оно их је кадгод заводило да иду за неразмишљеном циљевима, али никада да изаберу неразмишљена средства. Они пролажаху кроз свет као гвоздени човек Сера Артигала, Талус, са својом заразом, мрвећи и газећи угњетаче, мешајући се са чељади, али без удела и удесау људском боловању, неосетљив за умор, уживање, или муку, биће које није могло ранити никакво оружје, и којему није могла одолети никаква препона.

Такав, мислимо, беше карактер Пуританаца. Није нам сакривена апсурдност њихових манира. Не волимо мрачну туробност њихових домаћих навика. Признајемо