Srpski književni glasnik

Милтон. 829 није, не можемо се уздржати а да не гледамо с допадањем на карактер честитих старих витезова. Буди се у нама народни понос кад их поредимо са оним оруђима којима су деспоти других земаља били приморани да се слухге, са оним Немцима који су закрчивали њихова предсобља, или с Јаничарима који чуваху стражу на њиховим капијама. Наши земљаци роајалисте не беху бездушни дворани, који се клањају на сваком кораку, који и се глупо смешкају на сваку реч. Они не беху прости стројеви за разоравање обучени у униформе, које је батина дотерала до вештине, опијени храброшћу, бранећи без "љубави, сатирући без мржње. Беше слободе у њиховој потчињености, и племенитости у њиховом унижењу. Осећање независности појединца беше снажно у њима. Они беху заиста на кривом путу, али без икакве подле или себичне побуде. Саосећање и романтичка част, предрасуде из детињства, и дична имена из историје запојили су их силнијом дражи него што беше драж Дуесе; и, налик на Витеза с Црвеним Крстом, они мишљаху да се боре за једну увређену лепотицу, док брањаху подмуклу и гадну вештицу. У истину, они готово никако и не улаза у пресуђивање политичког питања. То не беше један вероломни краљ или једна нетрпељива црква за које се они бораху, већ за онај стари барјак који се лепршао у толико битака изнад глава њихових отаца, и за олтаре пред којима су примили руке својих вереница. И ако ништа не може бити погрешније од њихових политичких појмова, они имађаху, далеко више од својих противника, она својства која чине драж приватног живота. Уз многе пороке Округлог Стола, они имађаху и многе њихове врлине, уљудност, великодушност, љубав за истину, нежност, и поштовање према женама. Они имађаху у исти мах далеко више дубоког и углађеног "знања него Пуританци. Њихови манири беху примамљивији, њихова ћуд љубазнија, њихови укуси отменији, и њихови домови насмејанији.