Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. (>

Патријаршијској Архиви у Сремским Карловцима, где неиспитане леже цела два века наше прошлости. Г. Грујић је, између осталога, наишао на двадесет и једно писмо Митрополита Стевана Стратимировића, који је, од 1790 до 1837, са много ауторитета стајао на челу српске цркве, и који се од обичних црквених великодостојника, и ранијих и познијих, одликовао научним образовањем и ширим књижевним интересовањем. После Јагићеве публикације „Новил писма Добровскаго, Копитара и другихђ 1огозападнихљ Славанљ“ (Петроград, 1897), Др. Јован Радонић је нарочито истакао књижеван значај Стратимировићев у својим „Прилошцима историји словенског препорођаја“ (Нови Сад, 1900). О Стратимировићу, као и толиким важним просветним радницима. нашим, ми немамо монографије, и зато су добро дошли нови прилози које је Г. Грујић ископао из архива.

То су писма писана у добу између 1794 до 1819, и то махом школским и књижевним радницима српским на крају ХУШ и почетком Х!Х века, Стевану Вујановском, Авраму Мразовићу, Глигорију Трлајићу, Павлу Соларићу, и другима. Књижевни историчар наћи ће у њима неколико нових биографских и библиографских појединости, до сада непознатих, или рђаво познатих. У преписци са Глигоријем Трлајићем и Георгијом Захаријевићем, учитељем грчких школа у Земуну, има неколико занимљивих појединости о стварању нашег књижевног језика.

Једна примедба само. Г. Грујић за писмо под бројем ХШ вели да је писано „неком директору Обрадовићу“. Тај Обрадовић јесте Григорије Обрадовић, си-

"новац Доситеја Обрадовић, који је био директор право-

славних српских и влашких школа у Тамишком Банату, и који је и штампао неколико књига.

Јован СКЕРЛИЋ.