Srpski književni glasnik
У
у а 9
– о“ ферњи»
ПИ Др ид + и
82 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
телу врећу било за какву доставу. Посматраш му покретно чело готово да за сваку згоду и прилику начини триста најразноврсних мрежа од бора: да се добродушно осмехне, да се покаже срдачан и готов на услуге, да се учини слаб и болешљив и да те увери како већ читаву седмицу није хлеба окусио. Видиш како се на сунчеву зраку преливају сва ова расположења, па те нешто прикује за место, те га мериш с неким потајним чуђењем и страхом, мржњом и уверењем у жилавост и снагу „изабраног народа“.
А Јехудил претвара се да те не види, и ако добро зна да сте стари познаници. Крајеви окрпљене антерије мање му одскачу од голеница, безобразне цокуле лакше падају на рупчасти помост. Он устура главу назад, јаче зажмири очими и отеже храпаво и једноставно, подељеним на слогове неким осодитим гласом, који се од Јеврејина само може чути:
— Ко има ветви-и:ир — па као јастреб крадимице погледа на врата и прозоре, да ли ће га когод позвати на трговање и продају.
= Да продава ветви — и...
Становници чују и познају његов глас, који им је већ одавно дотужио. Нико се не помаља, нико га не зове. Што је старога било за продају, одавно је продато. А он не губећи душевно спокојство, као да му је све једно хоће ли купити или не, хладнокрвно продужује пут, не престајући рапаво викати:
— Ко има ветви2.. Да продава... ветви...
И тек кад дође на крај улице, он се окрете назад, мало се замисли, опет опучи напред и подвикује мало љутито:
-— Да продава ветви, да продава --– а — 4!..
Стојиш и сређујеш утиске од купца старих дреха, чији се глас већ губи у уличној галами, а ето избија снуждени дрвосек.
У
|“: ј»