Srpski književni glasnik

Битољски Богаљи. 83

Суморан је, безизразан и туп као опаљена ледина. Он је оличење словенске мизерије маћедонске. У почађалом кожуху, са повећом прљавом чалмом, од које му позади виси реснати крај, натакао је секиру на руку, па руке прекрштено увукао у рукаве или их спустио на силав. Чудиш се како иде, уморно, тромо и мртво. Као да је желудац камењем напунио. По лицу расплинут израз потпуно ропско - ушкопљеничке апатије и тупости. Чини ти се да му душа не може разликовати бело од црнога, добро од рђавога, него му је пред очима неља бескрајна магличаста пустош, према којој је такође безгранично равнодушан и непокретан. Ако имаш потребу да ти нацепа дрва, није доста да га зовнеш с врата или прозора — ваља да му притрчиш, да га добро дрмнеш за рамена и подвикнеш му као у воденици или јако наглуху. Он се тупо окрене, блесаво те погледа, буни се прибира да се сети што га то буди из мртвога сна, у којем ништа не сања осим некакве огромне као планина сиве маглуштине.

— Дрва да кратим!

— А>

— Дрва, дрва, —- и показујем му опруженом подланицом како се спушта секира кад се дрва цепају, разбираш> |

— Како да не разбирам: дрва, а>

— Дрва, дрва!

— Арно, де, сега...

И грозница да те спопадне од нестрпљења док праг прескочи, кожух скине и маши се за секиру.

Но ако га не позовеш, он апатично продужује свој млитави ход улицом као да му је пријатно што га свет оставља на миру. Та рећи ће после својој опакој и гладној жени да га нико није звао... Несрећник. Стајао је, зар, сасвим у страни од новога маћедонскога живота, који је тако очеличио тип добродушнога Словенина. Загонетно. МИ стидно да сам у себи поцрвениш. Јер доки јудејски старудар и кичевски млекар кличу по градским

6%