Srpski književni glasnik

; | | ;

84 Српски Књижевни Гласник.

улицама маћедонским говором, знајући да ће их целокупно становништво разумети, и то ако само тако буду узвикивали, дотле дрвосек, сањајући ваљда да је на селу

испред беснога аге-господара, повија, у страху забо-.

равља језик матере своје, па као сова гукне овда-онда:

— Одун јарма, одун... ма!

А изговор му је такав, да га цео дан можеш слушати и не разабрати како жели дрва да цепа, па да си у Кајиру учио турски и арапски... Бедни дрвосок не зна више ни једне турске речи!

Окренеш се на другу страну да би у себи заглушио то што си чуо и видео, али те опет чак с краја улице жалосно пецне за душу, за срце, за словенски понос:

— Одун јарма — одун јарма!..

Ускоро наилази читава врста прилепских слепаца и уопште маћедонских богаља, толико сличних између себе да их је тешко разликовати и подвојити у редове. Један исти богаљско-слепачки језик, речник и музика, равна, жалосна, отужно - бљутава. Одврати занат готованства и овде је учинио своје. Јер не видиш искренога невољника, који ти смирено а отворено Бога ради тражи милостињу да се прехрани, не буди у теби оно сажаљење које увек изазивље право убоштво, него презрење и гађење. Ови божјаци сваким дахом својим гледају да те обману, да те слажу, те да више зараде. Лаж и подла грабљивост крећу њихов одвратни живот.

Та ругобна поворка по реду иде од врата до врата, истандрља неколико отрцаних просјачких фраза, па застане да прими плату своју баш као научени коњ у вршају кад се примакне стожеру.

Ево на оближњим вратима застаде богаљ на коњу. Једна му се нога не види, или је заиста нема, или беше згодно прикривена на самару неким прљавим замотуљцима. Другом се упираше у трећу. Глава му је зачудо мала, очи зелене, подле и лукаве; а изврће их тако ве-

4 ч 4