Srpski književni glasnik

4

Битољски Богаљи. 85

што и боно као да му змије уједају само срце. Рага на којој јаше буквално је урешена торбама, брашњавим бисагама и још неким завежљајима. Пред њим иде неки здрав плавојко, веома вичан просјачку занату, тако да брже чита научене фразе, него кад грчки поп код Срба свети водицу.

Вођ приђе другим вратима, држећи у руци лимано бучуче, у које примаше милостињу. Богаљско кљусе ваљда га не спази и хтеде преко обичаја продужити, но наказа га у том тренутку са самара тако пакосно секну поводником, да се сирото кљусе умало не стропошта.

А При том тако искези зубе према њему, а око усана му заиграше такве боре, како се само може видети код кучке која на човека мучки напада. Као да му је бедно живинче криво што нема и друге ноге, или што му је једина нога крпама прикривена...

Плавојко куцну штапом у врата, па отпоче брзо:

— Дарујте на сакат без нозе парче лепче, које париче, за здравје, за живот... Сакат без нозе од малечко, добри луђе; за Господ, за челад...

| | |

Чим овај као бројаницу очита ово и пружи бучуче преко прага, богаљ искриви главу, преврну очима, па поче да пева:

— жалујте на сакат, мале, На сакат без нозе, мале Од малечко без нозе, мале, Од малечко без кућа, мале Без отап, без мајке, мале: Парче леб за душа, мале. Нозе имам, мале,

Нозе немам, мале,

Једна сува, мале, Отпадната, мале...

И на последњем слогу одједном застаде, спусти главу, узе обичан израз, шеретски задовољан. По свој прилици имаше да отпева још неколико реченица, али као практичан човек пресече, јер чу како у бубуче ње-