Srpski književni glasnik

Битољски Богаљи. 87

и цери као сатанин пород. А улицом, као на подсмех и покор целому свету и свему што је добро и свето, разлеже се рефрен:

да душа, мале, За Господ, мале...

Бежиш из куће да се склониш од ових божјака. Идеш кривудавом улипом и иза једнога завијутка који служи за сметлиште оближњих становника, лежи у јазу наслоњен уз његову узвишицу један идиот, каквога нигде у свету нема. Он је један од жалосних градских Дкогена. Сакат је, гурав, прљав и одвратнији од најнемоћније одвратности.

Чепрка по ђубрету док не нађе комад полусатрунула ђона, па га окрене неколико пута, идиотски му се осмехне, пољуби га и стрпа у недра.

Пролазиш мимо њега, а он те гледа блесаво и тупо. Жвале му теку из уста и без прекида цуре на земљу. По бради, по оделу, по рукама и ужасно нечистим ногама, спекле се оне као сталактити, као ледена капавица са почађалих стреха бедних сеоских кућа. Он подиже руку да у искривљена уста метне дрвену муштиклу, чији крај личи на рибљи реп, а од колена његових растеже се модрикава мрежа ужасних бала и слина.

Фес му је тако приљубљен за лобању, а при том неразговетне боје да даје утисак потпуно ћелавога човека, какав се може видети само на Истоку. Европска одећа још једва чува свој првобитни облик, Панталоне су обучене наопако, а изнад њих је прљава кошуља, нешто дужа од сака. Руке у зглавицама више надланица као да су пребивене: — ове висе према грудима као да се овај богаљ спрема да почне прву фигуру кек-вока. Више личи на животињу, но на човека.

Наиђоше две госпе са једним пратиоцем. Спазивши га укочише се, стресоше се и одмах почеше по својим торбицама тражити да му штогод уделе. Но пратилац им даде знак да причекају и приђе ка згурену идиоту.