Srpski književni glasnik

ПИАНИНО.

Роза КРОАЗЕ, 19 ГОДИНА. МАРКИЗ ДЕ КЕРФО, 20 ГОДИНА.

Месеца марта, код Керфових. Велики таман стан, на првом спрату, улица де Лил. Роза Кроази је сама у салону, у који ју је увео један послужитељ седе косе. Села је поред пианина, на који је метла свежањ нота и неколико пакетића; скида своје црне, кончане рукавице и чека, прелетајући погледом породичне слике окачене о зид. И једна слика нарочито јој увек привлачи поглед, слика маркиза Густава Аженора де Керфо, у пола природне величине, са чизмама и са троуглим шеширом, а на коњу, украшена овим натписом исцифраним церемониалним словима: „Јаши андалуског флорида, што му га је подарило Његово Величанство Луј ХУ..“ У то млади маркиз де Керфо улази, пун младости, плаве косе, весео, главе уздигнуте и жудне живота, веверичјег изгледа.

Маркиз. — Опростите, госпођице. Ја сам. Наложено ми је да вам кажем, да моја сестра данас неће моћи бити на часу.

Роза. — Госпођица је болесна»

Маркиз. — Не. Него наша једна тетка, по мајци; моја тетка Вергон, из Поатуа. Озбиљно је оболела. Тако су сестра и мати морале јутрос отпутовати. Ако се деси несрећа, отићи ћу и ја за њима. Ето у чему је ствар.

Роза. — Врло добро, господине.