Srpski književni glasnik

Пиднино. 91

Маркиз. — Где сте, до врага, пронашли овог... По _ апсанама»2

Роза. — Ја нисам пронашла... Мама и мој брат праве такве стварчице... од парчади старе свиле... Онда, како је госпођица ваша сестра то знала, и како је она врло добра... ето замолила ме је да јој изаберем...

Маркиз. — Ах! ја сам животиња... Молим вас за потпун опроштај. Ја сам вас уцвелио 2...

Роза. — Нипошто, господине... Кад би ме такве ситнице вређале!

Маркиз. — Или вас у неприлику довео 2

Роза. — Ни то не.

Маркиз. — Жао би ми било. Тим пре што их нисам добро ни загледао.... На против врло су лепе... те ситне израђевине.. Оквир нарочито... ево... са овим плавим цветићима... дивно !

Роза. — Хајде, не покушавајте да ствар загладите. Да ли су ове бедне стварчице ружне или лепе, то у суштини нема никаква значаја. За нас је ово начин да се добије мало више хлеба. Ја нисам толико глупа да мислим д их купују што им се диве, Не, просто да би нас обвезали. До виђења, господине, ено се време ведри.

Маркиз. — Не одлазите још. Ви сте дакле несрећни2

Роза. — Ја се не жалим.

Маркиз. — Рекосте да ваш брат израђује с госпођом вашом мајком те ствари... Он дакле не може...

Роза. —- Да ради друго штогодг Не. Он је узет... Узет у кичменој мождини, од пете године. Вечито лежи на леђа, у једним од оних великих болесничких кола, ви знате... она дугачка, дугачка!

Маркиз. — Да... да.. знам. А колико му је година»

Роза. — Шеснаест. Мама изрезује картоне, а оних облепљује свилом... То занима малишана.

Маркис. — КА не замара га»

Роза. — Још како. У главном, мама све ради. Само она ради. Без ње:!...

Маркиз. — И без вас.