Srpski književni glasnik

92 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Роза. — О! Што се мене тиче!

Маркиз. — Не реците то. Ја налазим да ви особито вредите, нарочито после овог што сам чуо. Помислите! Ја већ не волим пианино !

| б ) |

Роза. — Истина > Моркиз. — Не могу да га трпим. У свако доба затекнем сестру код њега. — „Како можеш да учиш тај

гадни инструменатг Напусти дакле твоју учитељицу !“ Сада, можете мислити, нећу јој тако говорити» Но свеједно; нек се као ви, ради свог задовољства, преда сасвим пианину, то ћу допустити !

Роза. — Не увек ради свог задовољства.

Маркиз. — Ви ме разуметерг Ах да! ја данас говорим саме несрећне речи! Али, кад се почели, кад сте

му се одали још сасвим мали, онда би ипак требало да вам мало допада2

Роза, — Много. Маркиз. — Ах! видите! Роза. — Опор је то господар, пианино, нема сумње,

али ја му међутим дугујем најлепши део свога живота. Часови, дневи, недеље и месеци кад нисам патила. Док се свира заборавља се, и гаме убијају тугу. Тада само ноте плачу. Тада, у тим тренутцима, као да беде измичу и да одлазе кроз врхове прстију, као да човек расипа своје бриге и своје црне мисли у арпеђе, у трије, у акорде, и као да ништа више у вама не остане. Кад се, после пет или шест часова ужурбаног вежбања, остави столичица... ах! онда је лако, онда се терет свалио. Човек се осећи као кад се врати с исповести.

Мркиз. — Могућно. Ипак, ја осећам да, кад би ми било досадно у души или на срцу, да ми клавир не би досаду одагнао, Ах! Боже, не! Него коњ, да, у добри час! Не рачунајући што за то треба мучнога, за ту ствар... пре него се деђе до ваше снаге !

Роза. — Треба радити. Ја сам почела од шесте године. Сад имам деветнаест.

Маркиз. — Тринаест година клавира !