Srpski književni glasnik

и и

де И

ње

мења

ак Де ВО

27550. ИДЕ

трава

бре

Пихлнино. МЕ: 93

Роза. — Да. И тек сам прву похвалницу добила на Консерваториуму.

Маркиз. — Само награду! И то са вашим свирањем! Та ваш оцењивачки суд је био глувг Јер ја залуду мрзим музику; у њој се довољно разумем да увидим како ви имате велики таленат!

Роза. — О! ја лупам.

Маркиз. — Нећу лажну скромност. Жана и мати су често рекле преда мном: „Каква штета за ову малу, која има толико талента, што је принуђена да даје часове да би живела! То је убиство!“

Роза. — Да. Много има таквих убистава.

Маркиз. — Него, чујте, госпођице, ја нисам био умешан према вама 2... Али ипак ово после подне ће ми корисно послужити. Ја, који сам до сада о пианину и вама замишљао тму лажних и глупих ствари... Заиста!

· Дошао сам к себи!

Роза. — Шта сте то замишљали 2

Маркиз. — Ништа. То би вас наљутило. Доста сам већ грешака починио.

Роза. — Реците, молим вас; напротив, то ће ме занимати... Маркиз. — Ви хоћете» Па добро, — али, знате, ја

се кајем, сасвим сам променио мишљење, — сматрао сам вас, вас учитељице па пианину, па чак и младе и лепе као ви...

Роза. — 0!

Маркиз. — Не правите гест, госпођице, ви сте врло лепи и више него лепи, ја вам то кажем без икакве намере да вам се удварам, верујте, јер осећам према вама дубоко поштовање.

Роза. — Доста. Кажите за шта сте сматрали нас сироте учитељице на пианину 2

Маркиз. — За глумице и каћиперке. Био сам луд, велим вам, смешан и злобан. Замишљао сам вас уопште као несносне виртоускиње, лакоме на новац и успех, ко-