Srpski književni glasnik

94 Српски Књижевни Гласник.

кете док сте младе и пријатне, киселе и злобне кад уђете већ у зреле године...

Роза. — Какве слике!

Маркиз. — Но срећом мало сличне, нарочито за вас! Јер имате тако добар и отворен израз, добар као у какве светитељке.

Роза. — Трудим се.

Маркиз. — Одсад вам се нећу више ругати, госпођице, кунем вам се. Треба ми опростити. Нисам вас познавао. Једва сам вас и видео, између врата.

Роза пакосно. — Али, били сте ме чули. И то вам је било довољно !

Маркиз негодујући. — Чуо под рђавим околностима!... Иначе бих погодио, ето, само слушајући вас... по томе како свирате... какво сте ви особито и савршено створење! То треба умети осетити, зар нег

Роза. — Извесно. Човек уноси себе у пианино, и често више него би требало. А пошто сте сад у тако добром расположењу, ви ћете ми нешто обећати.

Маркиз. — Обећавам вам.

Роза. — Још не знате шта! Ствар је у том да волите музику. Један племић је обавезан на то! А верујте ми да то вреди колико и флоридо.

Маркиз. — Госпођице, волећу музику. Ја је већ волим.

Роза. — Не сдавно. Маркиз. — Од јутрос. Роза. — Треба је волети ради ње саме. Она ће вам

често бити од користи, видећете, у рђавим тренуцимар Маркиз. — Али... има људи који веле ла пианино

није музика 2 “ Роза. — То су немузикални људи. Ако је музика у :

нама, и ако пева у нама, она ће певати ма на челу, на чобаниновој фрули, на сеоској виолини, на примитивном инструменту црначких племена! Звук даје наша душа. Они који без ње свирају и само својим прстима, они само производе брујање.

Маркиз. —- Ви ме занимате. Продужите...