Srpski književni glasnik

4 У» 5

% Ји 4

%

е, М

мо еунри ан

Пи АНИНо. ~: | 95

Роза. — Сад, збогом, господине.

Маркиз. — Још један минут. Хоћете ли да ми учините једно задовољство пре него што одете 2... Али, великог

Роза. — Да чујем. Ја нисам као ви. Не обећавам никад док не сазнам шта.

Маркиз. — Одсвирајте ми што год. Нешто само за мене.

Ружа, усшежући се. — Али...

Маркиз. — Не одбијајте ме. Што је вама воља! О!

Ја вам не тражим ваше најбоље арије, вере ми, ни вашу прву нумеру, ни ватромете, ни сребрну кишу 2 Не, уосталом ја то не бих ништа разумео. То би било искварено лепо. Свирајте ми боље оно што ви највише волите, неки комад који тајно претпостављате, као искрено пријатељство, нешто што свирате кад осетите тугу. Тако што хоћу, ништа друго.

Роза, врло просто. — Свираћу вам моје Нокшурно од Шопена. (Седа за ппанино пи почиње).

(Мали маркиз се посадио у дно једне велике фошеље. Слуша, разумевиа, осећа, снева. Врло је срећан и мало узбуђен. Очи не могу да му се одвоје од замишљеног и послу оданог профила девојке, с машеричским очним капцима, са изразом болним и чистим. Он размишља, дрхћући од једног сасвим новог узбуђења: „Ово красно створење требало би да узмеш, видиш, кад се будеш женио, уместо извесне ове или оне која ће ти се тек упола допасти. Боље него и једна она би умела да ти прибави срећу и да ти чува част. А ти, какво би ваљано и лепо дело учинио! Не би имали више потребе да шију парчиће старе свиле у жалосноме стану! Али, гле... (а он обухваши једним обилазним погледом слике предака) ја нисам сам! Мама још, најзад... то би се удесило! Али има других.. оних напудрованих! Сирота мала голубица! Штета !“.

(Превео с француског ГргуР БЕРИЋ).

АнРИ ЛАВДАН.