Srpski književni glasnik

ДНО ЈАДА.

Усред тајге, на далекоме северу, постоје тајанствени предели о којима домородци нерадо говоре, ослобођавајући се питања одговором да тамо: „ако ветар одлеће или ако се одмарају селице на путу к мору“... Тамо воде краљују: свуда се виде оне, беле и сјајне, а небо над њима виси бледо од љихова одблеска. Жиле каљаве, житке земље вију се ћудљиво, као канџе полипове, по плавој открављеној пучини, везујући лабаву црну мрежу у окца и чворове. Шуме, ретке као трепавице, покривају танке слојеве сухе земље, понекад израсте по неки бре» жуљчић и на њему гај здравијих и већих дрвета, понекад се нађе речица, која саставља две водене масе и својим жубором руши монотоност бора. Око лута по белим просторима, с муком се заустављајући на ситним контурама далеких острва и земљаних језичака.

Крај чудно невесео.

На драма ових водених простора лежи поглавито њиховим обалама. Тамошња језера се узбуркавају не онда када их бура тресе и диже бесне таласе; не у ведар дан, кад њихове сањиве груди љуби златно сунце, а она

плавим огледалима прате и најмањи облачак, и најнеж-_

нију бору нагнутога над њима неба; и не у тиху ноћ, кад месечина подрхтава на њима, а искре сјајних звезда горе у њиховим црним хладним дубинама; него онда, кад гоњена обичним дувањем ветра, разбијена на тисуће ситних таласића са благим жубором милују гадне обале. Милују, јер морају, јер немају стена, кршева, узвишица...

3

но о АВА ои

а Вас" 45

ј о о ок лао ода =

+

« ».