Srpski književni glasnik

Дно ЈАДА. 97

јер да није ово мало земље, њих би нестало одавде, истекле би у океан подједнако горак, туђ и без дна... Привијају се дакле, прививају уз блато, пију његов мутљаг, лижу маховину прљаву и млитаву. Њихова лица, сива, без живота, ништа тада одбијати не могу и неће... Мрежа јужних бора и црвенкаста пена плове по њима низ ветар, и у жуберкању њиховом јечи само безгранична жалост... Таква су обично тамошња језера, када живе.

Зими пак, кад мећаве покрију снегом воде оковане ледом, а иње обели стабла и грање по шумама, предео се. претвара у бесконачну белу, пусту, мртву, мраморну

костурницу, покривену леденим небом. Чак ни ветар ту

тада“несхуји. Земља стоји замрзла, у неописаној тишини; ретка тајга, Панта по њој, јавља се као паукова мрежа, ваздух непокретан, тврд, тежи на свачем снагом кристалнога притиска. Сунце без сјаја рађа се и смирује убрзо; ноћи дуге, при дну мрачне, горе блистају фосфорним сјајем. Мртвачку тишину ништа не прекида; по. некад само тресак земље, која пуца од мраза, одјекне као самртнички ропац и понове га сгрозничавом дрхтавицом сви делићи згуснутога ваздуха, скамењена земља, шума и вода, и постаје налик на грмљавину. Осем тога..

ништа. Потпуно ништа!... Толико је тихо да пе иња, кад слеће на земљу, шуме,-и толико хладно да на-

пуштеност радује путника мишљу, да сем њега више нико не трпи на овој хладноћи. -~ ~

Десило се те је, у другој половини зиме, доста ретка тамо појава пореметила свечану тишину. Саонице у које су упрегнута два северна јелена и у њима двоје људи зашивених у коже пробијали су се с великом шкрипом и тешко дишући кроз белину и хладноћу, кроз исплеплетане шумске стазице и глатка језера, једноставна као плоче огромних гробова. Уваљивали су се повише колена у сметове на беспућу; пара од њиховога дисања шумно је излетала испод, на очи навучених, кожних за. клона, састављала се с паром која се дизала од разгрејаних северних јелена, и градила покретан облак који се

!

ак ивс а о-- о а

си:

аи Жана аса