Srpski književni glasnik

98 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

таложио у облику снега на њиховој одећи и запрези, или је градила иза њих дугу сиву пругу, налик на бразду водене пене, замућене проласком некога брода. Били су налик на мали, обојен метак, који се светли и дими, летећи ниско над морем белине. Човек је у једној руци држао ремен за управљање јеленима, у другој дугачак прут којим се подупирао као штапом. С времена је на време разгледао жбуње покривено с негом или погледао у даљину где су се бела језера 'сливала са белим небом. Жена сигурно није видела ништа, пошто јој је оковратник од веверичјих репова потпуно покривао лице. Управљала се слухом, што је било лако, пошто је и најмањи шум до ње долазио као оштро шкрипање. Кад је дакле чула да су се јелени изненада зауставили. спусти брзо оковратник и погледа кроз отворе у кожи. Скренути јелени стајаху попреко на путу, а вођа, збацивши с лица језик од кукуљаче, показиваше прутом пропланак у чести и шапуташе:

— Прошао је!.. Видиш лиг2..

Жена брзо отре дланом ињаве трепавице. На снегу, пред њима, видео се врло јасно широк траг човечје ноге. Он је излазио из дубине шуме и ишао стазом којом су се возили путници.

— Сигурно је већ негде близу... Чекај да викнем.

Стаде промукло да виче:

— Уху!.. ху!. у... у...

А и жена му поможе својим слабим, али прилично звучним гласом. Обоје су били Јакути.

ДУХУ У у укину

Ућуташе па слушаху. Али у звонком ваздуху, у коме су мало пре њихови гласови јечали као звоно, владала је потпуна тишина.

— Сигурно није ту!.. А можда су... помрлиР рече човек. — Не, они дуго живе! — одговори жена дрхтавим гласом. — Терај даље, Пјотручане !...