Srpski književni glasnik

>

+ ~ НО РА ДА: 99

Пјотручан се мало колебаше, загледаше пут, на послетку потера своје јелене, држећи се, колико је допуштала шумска стаза, далеко од тајанствених трагова. Жена није више навлачила на очи заклон, ма да јој је страховита хладноћа секла као ножем образе, нос и очне капне. Црне јој очи жалосно гледаху трагове, очигледан страх у Пјотручановим покретима, и срце јој куцаше, куцаше све јаче, заустављаше дисање и сметаше ходу.

— Боже мој!.. Чак се и ова наказа плаши...

Пређоше неколико стотина корака, кад Пјотручан опет трже уздом јелене тако силно да попадоше стражњим ногама на дрхтави обруч од саоница. У исти мах Јакут диже руке у вис, опружи ноге као да хоће да бежи и да буде што може даље од онога што је угледао. Заклон му сасвим пао са лица и из кукуљичина чупава оквира указа се одвратно лице, пљоснато, краставо, са отпалим носем и малим дрљавим очима. То лице, обично мртвачки бледо, покриваху сад крупне капи зноја.

— Анка... Анка.. видиш... крв!. — шапуташе он. — Не, даље нећу, ни за што на свету... Нећу даље... Убиј, па нећу !...

Одиста је ономе што је пред њима прошао текла крв. А сигурно је рђаво одевен, пошто је врућа крв падала право на снег, градећи велике румене мрље са жутим

оквиром. Анка је с не мањом пренераженошћу гледала на ове жалосне знаке.

— Човек или женаг — упита она. Пјотручан загледа у средину једне стопе. “ — Ко ће их знатиг2... Изгледа жена...

—- Пјотручане, добри мој, сребрни мој... још мало да пођемо! Хукни, па после да пођемо...

— Хоћу да хукнем, али ни по што нећу даље. Што да гинем узалуд» Њима треба па су дужни сами да се брину. Оставићемо овде ствари и јело. Временом ђе доћи и узети... На мразу ништа неће бити стварима... Нико их неће узети... Сем лисица 2..

Ту се поколеба, али се брзо утврди у првашњој одлуци.

(=