Srpski književni glasnik

100 Српски Књижевни ГлАСНИК.

— Казаћу општини да је крв била, да даље нисам могао... Нема закона по коме се мора ићи где је крв губавих... Та од самога виђења може се разболети... Та госпођа се не шали.

— Видиш, али ја онда никога нећу видети!

— Па и боље што нећеш видети... Што и да гледаш! Он као и да је умро. Ти сад на мене треба да гледаш... Ја немам носа, али он на целом лицу нема меса...

— Пјотручане, Пјотручане... Па обећао си. Један једини пут... Може бити, кад га видим без меса на лицу, да ћу га заборавити. Престаће ме мучити његова сен ноћу... Па и шаман је казао да га видим... Хоћу да будем мирна, као људи... Хоћу да се променим... Тада ћу можда тебе заволети, навићи се...

Пјотручан врћаше главом.

— Хукнућу, али нећу ићи. Ни пошто. Свакоме је живот мио... Да није крви пошао бих, али се овде човек од самога задаха може разболети... Тада не би пошла за мене не би. Хуху... у... уу... оха...

Хукнуше неколико пута колико су год могли па, подигнувши с ушију кукуљачу, слушаху пажљиво. После неког времена, из даљине заклоњене хладном маглом и

шумом, до њих допре жалостан јек, налик на псеће скамукање. — Чујеш: ту су! — викну Анка и потрча тамо.

Пјотруча је ухвати за рукав.

— Ти си полудела, жено! Умало ниси нагазила крв

— Морам, морам. Издалека ћу гледати. . Титу остани Ја ћу се одмах вратити, доћи ћу... одмах...

Оте му се и оде преко сметова. На њено зажарено лице, са кога је кукуљача сасвим спала, мраз је стављао хладне, беле пољупце, густи јој је ваздух заустављао убрзано дисање. Даха јој је нестајало, и понекад се чинило да ће пасти; чудила се што јој тако изненада нестаје земље испод ногу, што јој срце тако страшно игра и што је боли. Очи упрте у даљину нису виделе како Пјотручан плашљиво иде за њом, напрегнути слух није