Srpski književni glasnik

- РО АД А, 101

чуо шкрипање његових саоница и тешко дисање јелена. Најзад угледа усред гомиле снега, у даљини јурту до крова завејану, а пред њом неколико црних људски прилика. Оне је угледаше и клекоше на снег с испруженим рукама. Она познаде мужа Клечао је напред, те она полете к њему, заборавивши на све.

— Анка!.. Анка!.. Стој!.. Устави се!. Шта чиниш».. Причекај да ти кажем! — викао је за њом Пјотручан, трудећи се да је стигне. Она га није слушала; што је ближе осећала потеру, што је јачи био топот јелена, то је она брже трчала... Њено примицање изазва страху гомилици јадника. Прво побеже мала, скоро нага девојчица; за њом пође омршавели' скелет дугих власи, с покретима Тунгуза; чак и живи мртвац, чије је лице било само једна рана, устаде са земље. Само је он клечао, запањен и, мада је гледао у њу, изгледало је да је не види. Имао је оно исто лице и оне тужне очи, које је она толико пута љубила.

Она допаде и ухвати га за руку.

— Ту си... жив си... дишеш! Грегоре! И лице имаш... Они су лагали... МИ уста цела... Нећу... Остаћу ту... Волим с тобом ма где... Мучили су ме... Била сам као проклета... Избегавали су ме... Безноси Пјотручан... само... — говорила је на претрг.

— Дакле и ти си се разболела2г — замуца живи труп, дирнувши јој руку.

Она погледа и одскочи у страну од пруженога к њој патрља од руке без прстију. Погледа у страховито лице, у коме су се, као при злобном осмеху, блистали бели зуби кроз труле усне,.. Свест јој на једанпут сину у исколаченим очима.

— Што си ме додирнуо, гаде2. Знаш да није слободно...

Шта се десило. Труп се насмејао. У исти мах жена, која је стајала на прагу, мршава али доста млада и боље од осталих одевена, која је од почетка пратила придошлицу намрштено испод ока, нагло полете напред, раширених руку:

ме