Srpski književni glasnik

102 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Стој, стој... Збаци ствари што си донео... То је наше, то је општина послала, ја знам... Стој, јер ако нећеш, ја ћу те стићи и умазаћу ти лице мојом крвљу... Одвратни, безноси гаде... Чујеш, остави одмах — викаше она, и трком пролете поред Анке и Грегора. Тада и остали обратише пажњу на ту страну. Пјотручан, који је већ био обрнуо саонице да бежи, поколеба се, па потом стаде журно збацивати са саонице врећице са храном, оделом, чак и постељу. Збаци све, па ошину јелене и одјури. Жени није било ни ни крај памети да га јури, засмеја се, наже се над збаченим стварима и стаде их претурати. Било их је ту више него што је дала општина, јер је преплашени Јакут збацио чак и своје ствари. Болесници домилеше до „тога блага“, разгледаху га радознало и по њиховим болесним, подивљалим лицима просу се неки људски, благи сјај.

— Како је да је, тек се сећају нас. Има још на овом свету међу Јакутима добрих људи — уздахну налик на Тунгуза, дугокоси човек. — Гле! Чак ни тебе, Битерхај, нису заборавили... Погле, послали ти кошуљицу... сасвим ти добру кошуљицу послали — додаде, вадећи из свежња кратку дечју кошуљицу од паргара. Пружи је с благим осмехом нагој мршавој, као мајмунче немирној девојчици.

— Дај овамо! То је за мене! — викну висока жена и истрже му одело из руку.

— Од куда знаш да је ово за тебег Ваљда је написаног Не можеш, ваљда, од једанпут родити дете ко: лико та кошуљица! —- рече он подругљиво.

Жена га љутито погледа, окрете се од њега, али кошуљице не остави.

П

Црвен сјај од огња плазио је по ниској таваници, по накривљеним, црним од дима јуртиним зидовима, бацајући на њих велике, наказне сенке особа које су се: диле око огња. Готовљена је вечера, ту су се сви болесници скупили да гледају овај важан посао. Чак су Салбан и

= И И ИН Н ИЗИ ПВО РС У ФУ ЛРОУ ЧРИНЕРРИАНУРУ Зр РРЕ