Srpski književni glasnik

АНС ПАОЛА. 103

жена му Кутујахсит — живи, полуиструлели скелети дрхтали поред котлова, јечећи тихо и очима прождирући воду која је струјала.

— Још нисте помрле, маторе стрвинег7... Смрт не може да вас нађе, или вас се боји. — Само трошите јело бадава — подсмевала им се висока жена, она иста што је присвојила Бтерхајину кошуљу.

— Не греши се, Мергењ, наћи ће она и тебе.

— Нек нађе... Не бојим је се! Није баш слатко живети овде с вама.

-— Ех, напатићеш се пре тога, напатићеш... Отпашће ти руке, ноге... Нећеш се људима подсмевати... Постаћеш покорна — зајеча Кутујахсит.

и — Умрећу ја раније, нећу чекати — одсече Мергењ. | — Много си дрска. Можда ће ти пре но што мислиш 36 затребати људска помоћ! — упаде дугокоси човек, коЈЕ јега су из подсмевке због тромих покрета и отегнутога = % говора прозвали Прондом, и значајно погледа у врло % надувено женино лице. Она поцрвене, очи јој синуше, | али ништа не одговори. Пажњу јој потпуно заузе шапутање, које изненада допре са клупа, скривених у сенци.

— Нисам имала гди да се склоним. Кад су тебе одвезли, твој брат узе краву, а мене истера. Говорио је Љу да се боји, пошто си ти заражен, да нисами ја. Ди

5 остали су се плашили да ме приме. Ако ме је ко и пу+ стио, пустио ме је на дан два. Најгоре сам послове мо% г

а рала радити за то, на најгорем месту, на ђубрету су ми

наређивали да спавам, и морала сам јести из засебне чиније... Ја, газдарица, ја, домаћица, са псима сам јела. Није за мене било кута на земљи... Они који су се не један пут користили нашом добротом, газили су ме као ђонове на обући... Најдуже ме је држао Шимон богаташ. Није ме хранио, али ме је држао. Живела сам од милости других људи. Али, кад сам брата тужила суду, истерао ме и Шимон. „Не требају ми горде раднице — богаташице. Због тога ће ме суседи да омрзну“. Брат је сплеткарио, оговарао ме, светио се, обећавао да ће тебе