Srpski književni glasnik

104 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

хранити. Прорачунавао је колико ти је већ много послао.

Досудише му половину, а половину наредише да врати.

Је ли ти послао што ;

Грегор је ћутао.

— Знала сам да лаже, али од вас се ни гласа не може чути... Општина је гбворила да без мужа не могу изићи на крај, да ће имање пропасти, те је досудила брату половину, да би те тобож хранио...

— Дабогме! — прогунђа човек. — А шта је било с твојом половином 2

— Без земље, без радника, без сена, шта сам могла чинити, сама жена» Примио ме је напослетку Пјотручан..,

Ту умуче, тешко дишући.

— Онај безноси2..

— Па онај... одвратни, гадни...

— Волео те2..

Жена је тихо плакала.

— Куд сам могла да се денем, смрт је већ била на прагу... Све ми се огадило... Туга, жива жалост, ишле су за мном као сенке. Али нисам могла заборавити тебе, нисам могла забовавити како смо се упознали, како нам је било добро кад смо се узели... Груди су ми биле пуне суза... Хтела сам да видим тебе макар једанпут, макар издалека .. Десило се друкче. Овде сам, код тебе сам, и, знаш — не жалим! Смрт свуда досеже, свуда се једнако умире... Ти можеш још дуго живети, још се можемо заједно света нагледати! Умрећу с тобом! Заборавити нисам могла... Бол ми је срце парао... к теби гонио...

— Дабогме!.. Веруј јој! — сикну изненада Мергењ. — Ко ту драговољно долази... у... жив пакао! Отерали су је, јер је болесна... Само ја овде пропадам међу вама здрава, без своје кривице... Сећате ли се кад сам дошла, показивала сам вам своје тело, чисто, младо, без крастице, без пеге, без мрље. Зашто трпим, проклети, међу вама2 Задахнули сте ме дахом вашим, умрљали ме крвљу вашом, оделили од целога света. Нека вас за то прогута