Srpski književni glasnik

ЈАСНО ОСА ДА. 105

живи огањ пре но што помрете! Нека вас гром сваки дан туче у ране ваше, нека вас... +

— Што опет бесниш, Мергењ >. — јекну Салбан. — Па, забога, нисмо те ми довели, но те рођени муж везану овде бацио. Да те ми онда нисмо одрешили, ти би пропала од комараца и глади.

Ел — Нека бих и пропала... А зар овако не идем (- без душе»

+ — Сви смо ми сенке од људи! — усдахну Пронд. % — А ова још сама дошла овамо, да нам одузима Е · _ сиротињу нашу, да дели с нама храну нашу... Здерите Бр јој одело, намажите је соковима вашим, нека што пре х осети муке болести !.. — викала је ражљућена вештица, о

па скочи жустро од огња. Сви умукоше. Анка, дрхтава и побледела, ухвати се рукама за одело. Мергењ стаде пред њу и насмеја се. — А шта» Бојиш сег Памти, дакле, памти да сам

ја таква. Знаш ли мег.. Сигурно си често слушала по селима...

— Слушала сам — шану Анка. — Знам да су ти

учинили велику кривду, да сад с правом идеш по свету и разносиш заразу...

— О, још не! Још је тело моје читаво, али доћи ће време. Слушај, рекла си да су ми учинили кривду...

О, те колику кривду... те колику... Била сам добра, била мирна, имала сам све...

— Већ је готово! Гледајте, искипеће — викну Битерхај и показа руком котлове. Сви се одмах окретоше на ту страну.

Изручише јело у огромну дрвену зделу, па болесници поседавши око стола, стадоше из ње захватати редом. Самосу Салбан и Кутујахсит јели оделито из малих чанчића, пошто је заједничко јело било за њих

сувише врело, а њихова им рањава уста нису дала да стижу по општем реду.