Srpski književni glasnik

106 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Нека Бог да здравља Пјотручану што је дошао... Опет бисмо гладовали. Јуче смо појели последњу рибу — рече Пронд, лижући кашику.

— Не видим што је бољи од других!. Општина

га послала, и он је дошао јер је морао — упаде презриво Грегор. | — Пре твоја жена — додаде Мергењ, гледајући

пакосно мужа и жену.

— Причај, Анка, шта се чује тамо у свету» — обрте се младој жени Салбан. Она стаде причати о јесењем рибању, о недостатку сена, о глади која прети општини у пролеће. Они су слушали пажљиво, јер је све то било у тесној вези са њиховим мукама. Затим, она пређе на поједине новости: ко је умро, ко се с ким завадио, коме се родило мушко, коме женско...

— Мучила се оженио... Узео жену ружну, црну, малу, а за њу дао десет крава !..

— Коме је дао Па она је сироче...

— Кнезу је дао... Морао је дати... Зна се да свака жена има цену... Само што је дао премного... |

— Видиш, Грегоре. Мушкарци увек и свуда доби: вају... Чак и код губавих... Овде бар за жене могу ништа не платити — насмеја се Мергењ.

Анка упре у њу упитан поглед, али она устаде да скупи и опере судове.

Оштро отрже од од Битерхаја чанак, који је девојчица лакомо лизала где год је могла дохватити језиком.

— Пробушићеш чанак!... Дај!.. |

Дете са страхом пружи к њој мршаве ручице, које су се повијале под под тежином чанка, и утече под заштиту Пронду. :

Од новости из широкога света највећи утисак учини

причање о „госпођи што је дошла из далека, с југа, на сто коња“...

— А била је тако велика госпођа, да су за њу градили нарочите путеве, посред тајге, подизали нарочите мостове на рекама, јер се по старим она није могла во-