Srpski književni glasnik

Дете БС РАХД А. 107

зити... Сама ју је царица послала и свуда је морала да стигне... Само овде није могла, јер су је комарци много изуједали. Питала је болесника о лековитим травама.

— Какав лек! Смрт је наш лек! — јекнуше сложно Салбанови.

-— Па су због те траве хтели да начине кућу с гвозденим прозорима...

— Затвор — поправи Пронд.

— И метнути тамо све болеснике из целе земље..,

— Охо!. Куд ће они саградити таку кућу... Нас је много. Овде је на пример нас седморо, у Барском улусу такође их има, у источним земљама и северним улусима тако исто... Зна се, где има рибе, тамо има и губавих. Без мало половина Јакутске земље храни се рибом... Дакле какор Све да помећу2! Који Јакут зна шта ће са њим бити за годину»... Па и ми смо били здрави, весели, и до онога часа нико није знао да носи отров у себи...

— Ваљда цар наређује због оне траве! Али што смо ми криви, што смо криви»

— Боље нека нас одједанпут побију. Шта вреди живот кад се мора седети у кутији, у загради. Ни видети света... ни сунца. Зима и пролеће једнаки. Бацати мреже, хватати птице, скупљати траве — то је увек као и остали свет, мило је... Велиш да ће дати све што треба! Шта ће то да даду» Да даду више но сад, — неће, јер не могу, немају. Али сад, сада бар човек допуни својим ловом, трудом, а онда... иза гвоздене ограде...

Сви су сложно јадиковали и љутили се.

— Сигурно је то онај митник, кмет измислио! –плану Пронд.

— Мир! Не брбљај узалуд! — пресече га Грегор.

— Шта ће да ми ураде! А2! Нека дођу овамо, нека доведу сву војску...

— Ми ћемо им свима њушке намазати крвљу насмеја се Мергењ. Кад сви буду болесни, онда ћеи нама бити боље, јер ће сви бити једнаки.

Пронд ућута и погледа је испод ока.