Srpski književni glasnik

2 а и мај Б

ПЕСМА О АЛХЕМИЈСКОМ ПОКУШАЈУ. То

И ослаби ми очњи вид лијући

Сузе не бих ли растворила камен (Ако је смола на срцу гријући Попустио би предмет груб и стамен; Дрво бих духом израдила снажним...) И изнад снаге човечје одважним.

Делима кушах, ја, немоћна жена, Да благородством надземна чезнућа Ово, чем нигда не нађох имена, Учиним златом. Ал' мојих прегнућа Предмет остаде непромењен вазда, Као што груба природа га сазда.

И успех мојег напорнога дела

Оста у мени пуста жеља само.

Но ипак... изнад уморнога чела Заблиста круна празна труда: тамо Међ власима се засја бела једна! Сребрна, сјајна, ругобна, скаредна...

Немадох срца да се њоме бавим Још мање снаге растати се с њоме Силно је тргнув, ишчупах да ставим Међ' реликвије сурове и драге,

Тај плод младости лудо утрошене

И пустих труда цветна доба жене.

Тек живот кад ми том лекцијом грозном Заблуду открила и отвори очи,

Одлуком чврстом, и ако већ позном, Напустих дело што ми снагу точи

Кад све изгубих судби главу пригох: Руке од посла незахвална дигох.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ.