Srpski književni glasnik

БЕО ВУЧЕ.

(Сјај: де Тлие)

Около је пустош, а на голом вису Пијан очајањем у несвести гледа, Занемео човек лица сузна, бледа, Уза ромор мисли које мисли нису.

И док се кроз сутон уз акорде меке У клонулом молу, немоћном и мртвом, Врши сад опело над незнаном жртвом Тихо плачу елфе из даљне далеке...

..„Громови и ужас и пурпурна буна; Од алегре страшног цела земља јечи, Уза дивљу песму без смисла и речи, А небом се ваља разбешњена Луна.

Црвена, огромна, посрће и јури

За увреде давне где ће да се свети Крвавоме пиру на крвавој мети,

А облака за њом чопор нагли тмури...

У то, из плавкастог, тихог мирног мора

Замишљена сетно устала је вила, На љиљанском лицу туга јој је била, Док тамо, далеко, свитала је зора.

Станислав ВИНАВЕР.

'

,

4

|

4

- "

~

8

ке 4 4

,

4

а

•

“ Х

по о и ез ћоа— ав Да ај сћ