Srpski književni glasnik

ме пара зону

љ А ФРА о %) Беби Бе ађан к >

ИзБОР Српских ГЛАВАРА. 115

мужа. У римским свадбеним, боље да рекнем за овај случај обредима него обичајима, ово прописује закон, с намером да се искаже невестина прекинута веза с родитељском кућом и стуџање од тог часа у сасвим нова права и дужности. Римљанци, кад је ступала у брак, њено се право (по „манципацији“) тачно одређивало, и није ни по чему личило да се она заробљава или ма како мужу потчињава, него обратно она је обезбеђена узајамним уговором у зајемчени слободан положај. Гркиња је у то доба, већ била зависнија према супругу од Римљанке.

Овде се опет намеће питање само од себе: Да ли су Срби примили римски обичај ослобођавање роба за цергмонију при избору својих главара преко заосталог становништва још од власти римске, код којих је још тињао дух старе узорите светске државе, или је тај обичај био и у Срба од памтивека независно од Римљана, као што таквих примера има много у свима гранама народног живота. Мени изгледа да је овај обичај исто толико српски колико и римски, што значи да су порекла из истог произвора, по оном општем закону индо-европског сродства, по коме су и Срби и Римљани блиски рођаци по крви, језику и обичајима. Овим се обичајем документује: да људи хоће сваки преокрет у животу да истакну видно и јавно, и да му тим начином даду законско обележје за опстанак.

У Кучима за војводства Дрецова десило се, да је сам он лично нашао за паметно, да предложи: да у будуће војводство буде наследно само по избору, а од његове породице да нско има само да потврди тај избор, што ће узети капу са своје главе и метнути је новом изабраном војводи. Ово је тражио да се под „амин“ учини, узео камен у руку и позвао народ да учествује. Бацајући камење на гомилу, једногласно су изговарали:

1 Магдпагде, ор. сб. |, 34. 2 Марко Хиљанов, „Племе Кучи“, 28, 344.

нанио аи

| |