Srpski književni glasnik

и "_

о

ИзБОР_ Српских ГЛАВАРА. 119

венчавању за престо. Ето дакле и за то потврде у народу, а народ је извор и утока свих старих обичаја, па и владалачких, који су из старине наслећивани, само што су ови последњи, природно, префињени и што су срачунати на јак ефекат. По разлогу ове исте празноверице, — народног венчавања и крунисања краљевског, — народ се брине и за свог милог покојника кад се крене на онај свет да му се што ружно не деси. Покојников је пут дуг и тежак, па се чак из непажње живих, може и повампарити, па и својој фамилији грдно наудити, га то се и он упути на срећан пут, што се изнесе на друга, обично западна врата из куће. Овим другим вратима обично се не служе домаћи нико други, него тек у смртном случају отварају се да кроз њих прође мртвац, а по народном веровању на западу и стоји онај други свет. Овај је пример достојан пажње наших антропо-географа и архитеката да мотре да није у плану куће учествовала и каква народна предрасуда, као очигледно у горњем примеру.

По историји се зна да се у Жичи није крунисало седам владалаца, али тај поетски, такозвани стални број 7 узимао је народ увек произвољно у свима својим традицијама, а нешто и по мистичности. Ама, има и нешто друго што би се могло у претрес да узме и да претражи за Жичу, а то је: да није народ у тих седам крунисања урачунао са владаоцима заједно и крунисање црквених главара, јер у повељи Стевана Првовенчаног: изрично стоји: да се у Жичи, храму спаса нашега, постављају сви краљеви, архијепископи, епискупи и игумани. Може бити да су баш и за архијепископе, као најугледније црквене достојнике, и нарочита излазна врата отварана као и за краљеве, особито кад се помисли на каквом су гласу они онда стајали, и колико су сви државни послови од њих зависили. После тога у старо доба као им данас говорило се да се „венчава краљ за свој престо као и патријар“, а венчавање значи што и „крунисање“.

1 Миклошић, „Мопштепта“, 13.