Srpski književni glasnik

154 Српски Књижевни Гласник,

најмању руку; а није смео својој кући доћи од писка жене и деце; већ иде по риту, те се рани као који скот,.. А који је од нас имао осам волова четири је продао, те је четири одкупљивао; а ако је имао два, није му остао ни један; а ако је имао кравицу, коњица или јуне, и то је продао и порцију плаћао. И ко је имао сабљу и пушку, чиме је светлога ћесара бранио, и то је продао и порцију шлаћао. А земља је тврда, и небо високо, а миу пустој арешчи... многи је у прошњу отишао, са женом и децом, јер нити има чиме орати, нити шта сејати, ни за што мотику купити... толико смо ето претрпели, а по: моћи ни откуда ни помиловања не имамо“. Митрополит београдски и карловачки чинили су власти предлоге како да се олакша тешко стање српских сељака, али не само да нису успели, него на против. 1720 Бачка и Срем, и земље и становништво, распрода се богатим немачким племићима или се распоклања генералима и државницима. Ти нови сопственици, племићи, војници и министри, становали су по разним крајевима Немачке, Италије и Угарске, те новостечене земље дадоше или закупницима или управитељима, који „поступаху са јадним народом нашим тако немилосрдно и бездушно... да је ово ропство било много пута знатно теже и несносније, него оно за време турскога господства...“ (стр. 9). Г, Грујић тако каже јер је имао у рукама многобројне тужбе српских сељака упућене митрополитима, српским саборима и жупанијским властима. Сељак је морао да плаћа царску порезу не по неком сталном раз“ резу, него онако како су хтели закупници или управитељи спахијских имања. Сељаци су морали издржавати пандуре који купе порез и по неколико војника у свакоме селу. Од свега посејанога сељак је без обзира каква је година морао десети део, а често и девети део, давати спахији. Сељак није смео да коси и жње док спахиски чиновници то не допусте, и било је случајева да сено иструли на ливади или жито проклија на њиви. Чест је појав да се десетак узимао лажном мером. Сељаци морају бес-