Srpski književni glasnik

Битољски Богаљи. 165

Па се опет замисли. — Може, сакате свирки од Јевропа — нагло прекида ћутање, и, за чудо, почиње неки стари кадрил, који

је ваљда ухом ухватио слушајући ноћу с улице какав кафе-шантански оркестар.

— Јас секоја свирка знам. Тој ми је стока! од Господ. Ама директор од српската школија да ме вика не му свирам. Оти за паре свирење од мене нема. Кога сам без лебо си свирам за пари. Туку тој неје свирење, — душа ми тога плаче, а прстите свират така... на ветер. Ех, свирење, свирење — неје за секоје луђе!. Поарно, кога си излезам од град надвор, па си одам на Буково“ и седнем на некој гроб, па си свирам... Месечина горе, звезда, небото како да ги вели: „ела кај мене!“ — мртваци долу, ноћ, убавина. А мртваци много арни луђе. Спијат, душички, како мирни малечки дечина. А јас свирам, свирам, да и разбудам малко. Мртваци плачат, месечина слзи пушта... Наа! — толко срцето ми се стори, душа ми свира и си одам хеј далеко, далеко... оро, песни, секоја свирка свирам за мртваците да им је полесно ле: жење во гробиштата, да не им је много мака в таја пуста темнина. Така весело свирам да не плачат много. А после земам једна жална, једна за живите, оти тије су полошо од мртвите, е-ех!.. Жална песна, жално свирење — ама одите скршите глава, бре кучина, на кој кажувам јас! Пувки и дутки “ве је... Скршите глава! — мрачно и злобно подвикне, брзо зграби своје прње, појури напред као авет, пакосно пљујући десно и лево, као да хоће од

себе да одагну тисућу нечистих духова, док се сасвим не изгуби.

_А дечурлија стоји, зинула, чуди се, па кад га већ почиње губити из вида, присети се, уђе у своју првобитну кожу и незахвално подвикне:

— У-а, Нестор Ђуптин, уа!..

1 Капитал. 2 Битољеско гробље,

83 Ђупгин — цигавин.