Srpski književni glasnik

166 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Излазим на Широк Сокак.

Улица жива и даје граду колико толико културан изглед. ЈБуди у шеширима, даме одевене најмање по прошлогодишњој моди јевропској, шетају горе-доле, те за тренут заборављаш да си у великој источњачкој па-

ланци. Али те нешто брзо извлачи из ове пријатне самообмане. Два Арабљанина слепца узела се за руке и одмерено иду уздуж средином улице, без вођа, пипајући пут својим штаповима. Обучени су у одело хоџа: носе антерије и дуге жутњикаве расе до земље. Око главе зелене хафуске чалме, на ногама местве и источњачке каљаче.

Иду они и певају неку дивну песму свога завичаја, различиту од свега онога на што је ухо у Битољу навикнуто. Почиње један, отпева неколико фраза, па док још он није свршио наставља други, док се после краткога времена обојица не сусретну да се дивно сложе, певајући у дујету. Мелодија чудна, језик потпуно неразумљив, па опет тако ти је близак души, и човек осећа да је некад у сну слушао оваку песму. Грлени гласови, иначе опори, изговарају се с толико мекоће и гипкости, да не можеш уха одмаћи, него би хтео непрекидно да слушаш. Акценат сваке речи тако је мио, да ти се чини како осећаш, како знаш да баш ту треба да дође и то баш такав, а не друкчији. Арија проста арапска, пустињска, равна и једра, окићена јаким усклицима по где-где, који те уздижу од земље, јер ти се чини да је то призив пустињскога пророка, мистичнога богоискатеља. Преносиш се у древна времена, прелазиш на крилима маште у Арабију, видиш како је Бедуин у ноћној самоћи упро поглед у неизмерно море сјајних звезда, осећа бескрајност и вечност, па обузет страхотним необјашњењем кличе к небу, призивље онога ко је највиши да му објасни све, да га сједини с том бескрајношћу и величином, јер хоће да продре у њу, да ишчезне у њој, јер не може да је савлада, да је смести у себе...

по пад Аоба ко ља о бо>о. о

па а о 4

о оље ћа аа - ЊЕијићиа -_а ме сја бако о го