Srpski književni glasnik

-

Битољски Богаљи. 43 167

Слепци се чисто надмећу ко ће лепше и изразитије да отпева свој део, као да имају намеру да троструко награде песмом ону бедну парицу, што им се сувише нештедро баца у тас. Лица им мрка, опаљена, али складна и симпатична. Место очију савршено празне дупље са потпуно очуваним поклопцима. Те их дупље не грде тако као наше слепце, особито кад су покривене трепавицама. Кад се напрегну да нагласе неко место у песми и због тога подигну главу, одмах се те дупље чудновато засјаје, те зачас изгубиш утисак да су слепци.

Преживљујући ово, сетиш се одмах нечега другога. Хоћеш да сравниш маћедонске богаље с овим арабистанским јадницима, који су ти по свему далеки и туђи. Док код првих свака игра на лицу, свака бора, сваки покрет одаје нешто лупешко, подло и пакосно, најјаче доказујући како је код њих сасвим потамнео лик божји и човечји, дотле код ове двојице видиш нешто обратно: скромне несрећне појаве, које не мрзе људе, на против желе им бољу, много бољу срећу, но што је сами по вољи судбине имају. Маћедонски богаљ је до бескрајности пакостан и себичан — тако би да сви људи буду као он. Будући слеп и таман споља и изнутра, он кроз ту таму гледа на свет, њоме масти све људе, па му се чини да је све одвратно и гадно као што је сам. Зато је дрско циничан, зато је од свог богаљства створио гадан занат. Песма и израз ових двају Арабљана као да испољава њихову широку љубав према људима. Види се, они осећају своју таму, своје убоштво, па се опет теше тиме што код осталих људи има светлости, и — срећни су. Зато нису пакосни, не старају се да обманом зараде више новаца. Они иду, певају, без срџбе, песмом опомињу људе да не заборављају бити добри. Иду као невољници којима је опет добро међу здравим и срећним људима.

Свет их гледа из радозналости, но ретко прилази да им удели. По читаво пола часа корачају и певају они, а у њихов тас никако да звекне. И чудиш се. Њихова

| | | ;