Srpski književni glasnik

168 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

браћа одавде већ би почела да куну, а они све вишеи лепше певају. Лица им опет светла и задовољна, а не пакосна и мрачна.

Уделиш им штогод. Тасићзвекне, и они се обојица окрену к теби Не разумеш језика, али знаш да је то захвалност, проста, уљудна, од срца. Тад им лица потпуно губе онај слепачки вид, који њихови другови Хришћани увек задржавају, јер им душа никад не „преживљује никаква боља осећања. Тада ти се учини да нису слепи, но да су добили неке тајанствене очи, које очас засјаје дубоком љубављу према теби, па брзо утрну, да те не би много збуниле и уплашиле.

Дубоко си ти њима захвалан што ти уделише много скупљу милостињу: што ти изазваше веру у добро људско срце, и неизмерно зажалиш што ниси у стању да и њих учиниш срећнима.

Улазиш у пивницу.

На први мах пада ти у очи висока мршава појава књаза Јевангелија Николајевича Донгара. Прави шпански хидалго: Дон-Кихот залутао у Битољ. У црном грађанском оделу, под шеширом, у путничким камашнама какве носе турски официри ловачке бригаде; црна, једва про: грушана брада рашчешљана на две стране, бркови уздигнути, хамлетски израз на лицу. Војник од главе до пете. Метнуо руке у џепове од чакшира, па замишљено корача по пивници готово парадним кораком, као гардијски официр. Скут од капутића помакао руком назад, те му о лево бедро виси мали кавкаски булат са читавом гомилом разних ситнурија и знакова. Ту су некакви урочци, изукрштане сабљице, сребрним верижицама увезане, лобања с голенима, прстенови, крстови измешани као на одећи великих схимника, звездице и медаљони, те ниси калар разабрати да ли су то хералдички знаци његова дома, или символи мистичара и слободног зидара!