Srpski književni glasnik

172 Српски Књижевни ГлАСНИК.

вреба како да нам подмете ногу... На глатком путу исплазиће језик, и ти ћеш зевнути неколико пута, и — крај... За све то најбоље би било виолина, али смртни човек, веселник, не уме добро тачно да свира на њему...

И он је некада свирао — пре много година — ха! ха! ха! — шапатом на уво, девојци, коју изабра себи за жену... После неког извесног времена рече му она:

— Еј! свираш старински. Треба неизоставно мало промене, нешто ново! Сад је у моди „шот“.!

Покушао је да свира на глас „шота“, а није успео. И због тога, једнога вечера, спази жену код плота, са момком. Ишчупа колац из ограде, поштено спљошти момку лопатице, бабу отера, разлупа виолину...

Ха! ха! ха!

И од то доба тумачио је да виолина од јелова дрвета јесте направа која нас приводи на искушење, а женско је као оно. кукољ, Нечастиви ју је посејао у житу на велику дангубу и Бога и људи. Измлевен са осталим зрневљем и испечен као хлеб, тај кукољ причињава горчину на непцима и бол у стомаку. Од то доба, кад год би био расположен, „хухем“ је управљао разна питања на суседа и на несуседе, а они су одговарали како су умели. Увек их је поправљао, на своје велико уживање.

Волео је челе, јер зује, и шљуке, јер вичу.

Једном, у пролеће, када се шипражје реси „мачјим шапама“, када ливаде су јоште жуте, сретох „хухема“ у пољу. |

— Знаш ли ти, деране, зашто си ту дошаог упита малог дечка који је чувао гуске.

— А не знам.

— Еј, болан, ја ћу ти рећи.

— Ваша колеба има снизак свод, оџак још нисте спровели, дим те гризе и гуши, па мислиш: овде ће бити веселије.

— Истина је.

1 Шкотска игра.

а ава Сама а а иваћи