Srpski književni glasnik

Филозо ». 178

— А можда, велиш да гледаш на траву, да видиш како расте, или на воду где тече.

— Па дабоме.

— А можда радо слушаш лармаџиско викање шљука.

— Ја.

— Да ли их ти разумеш.

— Хај! вичу, јер вичу.

— Будало! Глупане! Оне вичу над тресетом: „ходи | 'вамо, ходи 'вамо!“ Шљука, то је — Смрт... Н

отет

У

# >

Једном се подиже грдни вихор, ђаволским прегрштима уклони сухи песак са путева, зграби га и огром- ! ним стубом бациу небо... Задрхташе врбе, тополе сташе | плакати са шумом какав се одавна није чуо, трава, са трепетом, преплашена, приљуби се уза земљу, вода у језеру налу мрачну трбушину и дебелим језичинама ждераше блато код обале. Стока се отимала са ужета, К а црни петао који се још мало пре, машући пламеном С крестом, спремао да гази кокоши, разастре укочена крила, језовито кукурекну и ишчезе негде бестрага. Сигурно зао дух кога је престравио и пренеразио силнији одањ, Сотона. По селу се разнесе глас да се Мартин Каблонк, овај који је учествовао у француском рату и за јуначно убијање људи чак и крст задобио, обесио на чардаку, о греду. А не зна се из каквог узрока. Свет је говорио: тешко му је било на души што није постао ђенерал, а и зашто је његов садруг донео више златника него он.

А десиле му се и разне несреће: на вашару преварише га при продаји коња; на влажном, суседовом детелишту наду му се крава и црче, а пијани просјак са панађура, коме није ништа дао у врећу нити му је новац уделио, предсказиваше му да се неће још дуго разме: тати овде на земљи, јер не зна за милосрђе. Сем тога јако га је тиштало што је ипак нешто сувише клао луде под Гравелотом и код Меца. Често се исповедао, али покоја не нађе.