Srpski književni glasnik

КУ К

|

"и

иу А – му у от ет

дур мит тастер

-

„не урииИМ о

пи

|

174 Српски Књижевни Гласник.

Један му поп рече да је рат, од свију грехова, најстрашнији, за који нема опроштаја, али ваља бити послушан, јер је власт установио Господ Бог; стога му заповеди да лежи на јутрењима ничце пред великим олтаром. Други поп говораше да није велика штета за Французе, они су јеретичан народ; стари људи памте како су правили логор по црквама, и како су од олтарских завеса правили обојке за смрзнуте ноге; али пошто стоји у Еванђељу: „не пролевај крв брата својега“, стога, ради испаштања, заповеди му да купи погребну заставу и да купи неколико фунта воштаница за катафалк.

Трећи му поп рече, сав усплахирен: „не једи те то што си људе бо' бајонетима, но само то што никад својевољно ниси учинио никакве жртве. Вараш само Бога, већу кривицу заклањаш мањом. Ти си лицемеран и лукав, небо ти неће никад опростити.“

Само четврти поп, старчић бео као голуб, збрчкан и увео, шапну му безубим усницама: „Ја сам бедани ти си бедан, сви смо ми јадни“. Од тога Мартину малко лакну, али не за дуго... |

Скупише се људи око обешенога, и довуче се и „хухем“.

Смејао се:

— И то се зове живот ! Ха! ха! ха!

Понекк га погледа испод ока и пљуну.

А једна од скупљених жена која му не могаде опростити оно његово: „Кукољ“, поче га псовати:

— Онај изгуби душу, није хтео да га пошкропе ни светом водицом, погрепшће га под хумком гробљанског јарка, а овај ми ту дошао па се цери... Нечастиви, не бој се, преде већ и за тебе једечић...

— Чудна ми чуда. Па нека преде али нећу сам да пружам прсте по њега. Сем, ако ми сам не замакне око врата...

Угледа ме.

— Ходи — рече — ајд да слушамо зујање чела...

Полегасмо у малом пчелињаку.

| | 3 | | | 3

ага ка У