Srpski književni glasnik

176 Српски Књижевни ГЛАНСИК. салама, у зградама берзе, у канцеларијама банкарским, и ходио сам даље.

Увртело ми се нешто у главу, ако се моја музика не допада трговцима, телалима и — мојој драгани, то је она зацело онда створена за то да би је појмило плаветнило неба. и бедне, несрећне душе које просе милостињу пред дверима вечности.

Нешто ми се увртело у глави да је у тој виолини живо срце и да покадшто проговара из њега сила и моћ.

Мислим се ја: огледаћу се с морем, хоћу да се уверим !...

Пођох, готово о измољеном хлебу, ја, калфа из ковачнице света, који је сањао о изради ремек-дела.

Дан је био сунчан, ал је ветар дувао помамно од запада. Рибари су опомињали :

— Биће буре! Само се безумник укрцава у овако време на море!

— Одбићу се од обале! Ко ће са мном сести у чамацг

Нађе се у светини један храбар јунак који је мудровао: — Ако се не удавим, смождиће ме гром; ако ме не уништи гром, од друге ћу погинути смрти! Не марим за време! С тобом ћу на валове !..

Отпловисмо тако далеко од копна, ја и овај непознати, да се океан опирао у кругу о небески свод, а када су се изненада појавили облаци, нестаде граница, и своди пучина стопише сеу лопту, тајанствену и страшну, влагом препуњену.

Љуљало се море у широким слојевима, разбарушеном белом пеном бризгујући нам лица и једрила.

Извадих виолину, и у петожичној мелодији старах се да затворим питање и вај, зашто мора тако да буде за навек: ако се човек не удави, онда га убије гром, ако не погине од грома, друга га обара моћ... и шта је то „живот“, а шта је то „смрт“...

Вечити Океан ослушкивао је, из почетка запањен да се неко усуђује, покрај његове величансгвености да