Srpski književni glasnik

„.

и. а

МТ РИТЕи

Филозо•з. 177

се одазива одјек смртнога човека, затворен у звук просту јелову виолину.

Ругао се томе звуку сталним, ритмичним ударцима о груди нашега чуна, али на мах, подигав се поново у нечувену олују, са језовитим урликом прогута најсилније брујање мојих жица...

Дођу ми на памет речи „хухема“ да је виолина од јелова дрвета инструмент који нас води искушењу. Остатком снаге, гоњен страхом, једва приспех до копна. Дошло ми је да смрвим виолину, као онда када сам на старински глас засвирао мојој девојци, која је искала „шот“.

Али ми беше жао — као и онда.. А'можда сам био кукавица» А можда је нечастиви чекао да сам пружим прсте по ужег...

Понижен и исмејан несхватљивом и непојмљивом Стихијом, у родних се вратих... завичај, где се убио Мартин Каблонк који је за храброст добио крст, а који није имао мира све док се није обесио, и где ми је „хухем“ лумачио вику шљука и налагао да слушам зукање чела.

Нисам ни приметио да је од тада прошао готово читав један људски век. Нисам се надао да ћу „филозофу“ још погледати у очи. Живео је...

Седео је на клупици. код страћаре, у пчелињаку. Сав ћелав, са модрим вилицама, одавно необријане браде, сличне јесењим стрњикама, испрепреданих паучином. У раскопчаној кошуљи на упалим, поцрнелим грудима, у чакширама, опасаним ликом, бос, гледао је бесмислено у сунчани простор. |

— Вама ће бити канда једно сто година 2

— А биће.

— Познајеш ли ме

— А, не познајем.

— Сећате се тресетишта и шљука>

„Хухем“ се осмехну, упиљив у ме полумртве зе. нице, и, муцајући, најзад рече: