Srpski književni glasnik

ДНО РА ДЈА.

Ш

У време зиме спољашњи свет није скоро ни постојао за болеснике. Немање одела и снаге држали су их непрестано у јурти. Небо, снег, сунце, виђали су само за кратко, кад су морали изићи да донесу наручје грања скупљенога у лето, или снега за воду, најзад да изнесу или унесу постељу и дроњке, које су проветравали од црви. Тај су посао обично вршили здравији: Грегор, Анка, Пронд, по неки пут Мергењ.

Време им је протицало у мрачној, загушљивој јурти једнолико, као суморна, мутна и смрдљива река, без других утисака сем глади и бола који се разилазио по њиховим телима, вртео по месу, као гуја која се вије око костију. Јауци мање више ужасни и гласни непрестано су лебдели у отровном, црном ваздуху јуртином. Дрва су имали још врло мало, зима не зна се колико може још трајати; морали су дакле штедети, те је на великом огњишту горела врло слаба ватра. Она је била

толико слаба, да ју је често прашина од снежне мећаве

загасивала, упадала с колутима дима унутра кроз широки димњак, а заједно са њима упадале су влага и хладноћа, које су болесницима страховито досађивале. Из пукотина на зидовима пирило је све јаче, а мраз је кроз њих провлачио своје оштре канџе.

— Рђаво, Пронде, рђаво си удесио јесенас јурту.

Сад, видиш, и дрва више иде, и зима нам свима досађује. 12